Neki ljudi jednostavno ne vole mačke. I to je u redu. Neki ljudi ne vole picu. Ili pse. Ili Harija Potera. Ali neki mačkomrzci nisu zadovoljni time što sami nemaju mačke. Oni prosto imaju potrebu da i druge ljude uvlače u svoje intrige.
Prva stvar koju ćete primetiti ukoliko krenete da istražujete društvance koje pljuje mačke je da se radi o dosta starom "hobiju". "Hejteri" mačaka su vekovima ostavljali svoj trag u poeziji, prozi i umetnosti.
"Uvek će biti nekoga u društvu ko će ustati i reći da su mačke asocijalni i manipulativni đavolčići." kaže Džon Bredšo (John Bradshaw), bihejviorista i izuzetno temeljni istraživač ove teme. (Njegov intervju smo objavili nakon što je izdao knjigu "Mačja svest" /Cat sense/, koji možete pročitati OVDE.)
U istoriji kulture domaće mačke iz 1922. godine, "Tigar u kući", Karl Van Vehten piše: "Čoveku je dozvoljeno da zauzme blagu nezainteresovanost po pitanju slonova, kakadua, H.Dž. Velsa, Švedske, pečene govedine, Pučinija, pa i mormonske religije, ali kada su u pitanju mačke, čini se da je neophodno zauzeti čvrst stav... Oni koji mrze mačke čine to sa žarom koji je (u životinjskom carstvu) uporediv samo sa mržnjom ljudi prema zmijama."
Ah te "bezosećajne mačke"...
Džozef Stromberg iz magazina Vox je jedan od najnovijih ailurofoba (mačkomrzaca) koji je pokrenuo ofanzivu protiv mačje vrste. Njegov nedavno objavljen esej o navodnim zlim osobinama čitave vrste Felis catus, govori čitaocima kako su mačke "sebična, bezosećajna bića štetna po svoju okolinu". Njegovi argumenti se svode na 4 jednostavne stavke:
"Vaša mačka vas najverovatnije ne voli"
"Vaša mačka u stvari ne iskazuje privrženost"
"Mačke su katastrofa za životnu sredinu", i
"Vaša mačka vas možda vodi ka ludilu."
Mačja ljubav nije zahtevna - pogledajte samo te poglede! :)))
Evo šta o zlom glasu koji u delu javnosti prati mačke kaže Bredšo, svetski poznati publicista i istraživač društvenih tema vezanih za pse i mačke, autor brojnih knjiga o ljudima i njihovim kućnim ljubimcima:
Mrzitelji mačaka žele da mislite kako mačkama nije stalo do njihovih ljudi, da ne kažemo vlasnika. Pomenuti Stromberg se poziva na nekoliko istraživanja koje su sproveli Daniel Mills sa Univerziteta u Londonu i drugi naučnici, koji pokazuju da mačke ne očekuju od ljudi podršku, savet ili smernice u nepoznatim situacijama. Ukoliko ostavite svog psa (ili dete) na mestu koje im nije poznato od ranije, oni če vam verovatno trčati u susret kada se vratite. Mačke će verovatno istražiti prostor na svoj način...
U prisustvu nepoznate osobe, pas bude više uznemiren kada njegov vlasnik napusti prostoriju, i traži više kontakta sa vlasnikom kada se vrati. Nasuprot tome, u Milsovim eksperimentima koji su uključili i mačke, (čiji konačni rezultati i dalje nisu objavljeni, pomenutim u BBC serijalu od 2013. godine) - nije došlo do istih rezultata. Uopšteno gledano, mačke kao da su nezainteresovane i kada njihovi vlasnici odlaze i kada dolaze.
U međuvremenu, drugi eksperimenti koje su sproveli japanski istraživači su dali dokaze za ono što vlasnici mačaka već dobro znaju: mačke čuju da pozivate njihovo ime, ali ih baš briga. Detaljno opisano u studiji koja je objavljena 2013. godine, naučnici su skupili 20 mačaka (testirali su naravno jednu po jednu) i puštali im snimke troje različitih ljudi koji pozivaju njihovo ime - dve nepoznate osobe, plus njihovog vlasnika. Bez obzira na redosled, mačke bi uvek reagovale različito nakon slušanja glasa svog vlasnika (u pogledu pokreta ušiju i glave, što su ocenjivali nezavisni članovi tima koji nisu znali koji glasovi pripadaju vlasnicima).
Ipak, nijedna od njih nije mjauknula ili prišla zvučniku kao da je zainteresovana da vidi osobu koju čuje.
Bredšo kaže da ovo tumačenje pridaje preveliko značenje dosta ograničenoj studiji. "To nam govori nešto o mačkama, ali ne dokazuje da mačke nisu privržene vlasniku", dodaje on.
Psi su evoluirali da budu "skoro opsesivno" zavisni od ljudi, kaže Bredšo. U nepoznatim situacijama, oni vlasniku gledaju kao izvor stabilnosti i vođu, poput male dece. Sa druge strane mačke "više vole da rešavaju probleme svojom glavom".
Biće koje vam ne trči u susret u nepoznatoj situaciji ne mora automatski imati hladno bezosećajno srce. Neki parovi se pojavljuju na zabavama i sve vreme se drže za ruke, pričajući veći deo vremena međusobno. Drugi se razdvoje kada dođu, pomešaju se sa drugima, upoznaju nove ljude, ali i dalje odlaze zajedno kada se žurka završi. Vaša mačka je takva - istraživač.
Vaša mačka zapravo pokazuje privrženost
Mačka koja se ne folira...(i kada vam leži na stomaku ispod jorgana)
Nakon što su posejali sumnju u emotivne odnose između ljudi i njihovih mačaka, neprijatelji mačje vrste pokušavaju da svoje stavove ubace u fizičko ispoljavanje ljubavi ljudi i mačaka. Stromberg nije izuzetak kada kaže sledeće: "Mnoge mačke će se trljati uz nogu vlasnika (ili druge osobe) kada ta osoba uđe u sobu. Lako je ovo tumačiti kao znak privrženosti ali mnogi istraživači tumače ovo kao pokušaj, od strane mačke, da širi svoj miris kao način označavanja teritorije.
Posmatranje poludivljih uličnih mačaka pokazuje da se one često trljaju o koru drveća ili druge predmete na identičan način, što im omogućava da ostavljaju izlučevine koje sadrže feromone, koji se prirodno luče iz njihove kože. Drugim rečima, sve to maženje i trljanje mačaka o njihove vlasnike je samo mačji ekvivalent psa koji diže nogu i mokri na hidrant." (!?)
Bredšo kaže da je ovaj zaključak potpuno pogrešan. "Spolja gledano, trljanje o ljude liči na markiranje teritorije, ali ponašanje koje obuhvata da mačka podigne rep i trlja se o drugu mačku ili osobu je društveno ponašanje."
Neki naučnici smatraju da ovo ponašanje vuče korene iz stvaranja "mirisa grupe" u čoporima divljih mačaka, ali niko za sada nema dokaze za ovu tezu. Ono što je važno je interakcija između bića dodaje Bredšo. Izdignut rep je pokazatelj dobrih namera. Kada se dve mačke dobro poznaju one će trljati celo svoje telo jedna o drugu, uključujući i bokove, a oni nemaju žlezde koje luče feromone. One često tada legnu zajedno na tlo i predu. Mačke isto ovo rade i sa svojim vlasnicima. Tvrdeći da ovakvo ponašanje nema dublje značenje od onoga kada divlja mačka trlja lice o drvo je kao da kažete da naše rukovanje pre svega služi da se proveri ko ima skriveno oružje u šaci.
Jedno istraživanje iz 2013. godine navodno pokazuje kako mačke mrze da ih ljudi maze. Istraživanje zaista jeste otkrilo da mačke izlučuju hormon stresa u svoj krvotok kada se preterano maze. Ali Bredšo ukazuje na to da je istraživanje izvedeno u Brazilu, zemlji gde su kućne mačke daleko ređa pojava od malih pasa. On smatra da vlasnici koji su navikli na grubu igru sa psima nisu pripremljeni da barataju sa mačkama na način koji one to vole. Mačke skupljene za ovu studiju su verovatno reagovale na dug istorijat neprijatnih susreta sa ljudima, a ne na normalan kontakt sa ljudima.
"Kao i svaki istinski privržen odnos, maženje mačke je uzajamna, dvosmerna stvar", kaže on. "Psi trpe dosta grublje postupanje. Cimnite psa na lancu i on će se vratiti ka vama. Mačka će samo reći zbogom."
Ukoliko ih puštate napolje (što ne preporučujemo), mačke neretko love male životinje iako kod kuće redovno dobijaju kvalitetnu hranu.
Vaša mačka je previše trapava da bi ugrožavala faunu
Verovatno najteža optužba protiv mačaka je da su prirodne ubice koje ugrožavaju lokalne ekosisteme. Stromberg je i ovde jedva dočekao da napadne:
"U Sjedinjenim Državama domaće mačke su invazivna vrsta - jer su poreklom iz Azije. A istraživanje pokazuje da kada god su puštene napolje, mačje mesožderske aktivnosti imaju tragične posledice na populacije divljih ptica i malih sisara, čak i kada su mačke redovno hranjene kod kuće."
Šta ostaje vlasniku mačke koji se odgovorno odnosi prema životnoj sredini? Bredšo kaže da nema razloga za brigu. Ispostavlja se da, dok god vaša mačka nije rođena i odrasla na ulici ili na farmi, da je verovatno nespretna kao lovac. Ptice i glodari brzo beže od njenog sporog i očiglednog približavanja.
Bredšo dodaje da mačke uče da ubijaju od svojih majki. U divljini, mače u prvih 8 nedelja života prati svoju majku u lov. Ona ga uči veštinama prikradanja plenu i trenutku napada sa smrtonosnom preciznošću. Ali mačke ljubimci koje su rođene u kući ili kod odgajivača propuštaju taj ključan korak. Mačići umesto toga provode svoje prve nedelje svesnog života jureći pamučne loptice i trakice. Ukoliko niste sami obučili svoju ljubimicu veštini ratovanja pre no što napuni dva meseca života - što je ključni period razvoja - ona će verovatno biti skoro bezazlena protiv živog plena (iako će se dešavati da joj se posreći).
"Očigledno postoji određeno pamćenje o uhođenju plena, nasleđeno od predaka, ali mačka sama po sebi obično nije naročito dobar lovac. Kada god lokalna fauna ima gubitke usled mačaka lovaca, skoro uvek se ispostavi da su u pitanju ulične, poludivlje mačke".
Australijski eksperimenti sa 24-satnim "policijskim časom", tokom koga bi svi vlasnici držali mačke zatvorene, dali su zanemarljive efekte. Ipak, ASPCA savetuje da se mačke čuvaju u kući kako bi duže živele, pa je svakako treba prihvatiti ovaj dobar savet. Takođe, sterilisanje i kastriranje kučnih mačaka obezbeđuje da ne dolazi do neplaniranih rađanja uličnih mačaka koje mogu ugrožavati divlje životinje.
Ukoliko zaista želite da se odgovorno odnosite prema okolini, mačke su mnogo bolje od pasa, dodaje Bredšo. (odnosi se na poređenje celokupnog uticaja na životnu sredinu, koje obuhvata uticaj izgradnje postrojenja za odgoj životinja čije se meso koristi za proizvodnju hrane za pse).
Istina je, mačke vam mogu preneti parazite koji kontrolišu ljudski mozak
Stromberg greši kada je u pitanju ljubav mačaka, ali postoji šansa da je u pravu po pitanju zastrašujućeg parazita koji kontroliše mozak koji se nalazi u mačjem izmetu. Čak ni Bredšo ne može da odbrani vašu macu po ovom pitanju.
Verovatno ste čuli za parazit Toxoplasma gondi. On ulazi u mozak mačje lovine poput miševa i menja njihovo ponašanje tako što postaju manje plašljivi od predatora. Ovi hrabri, zbunjeni glodari uživaju u tom parazitskom dejstvu euforije odlazeći pravo u nemilosrdne čeljusti vaše mile mace, a neki od tih parazita dospevaju i do mačjeg toaleta. Nažalost, odatle je kratak put do organizma vlasnika mačke.
Neki naučnici sumnjaju da su ljudi inficirani tokksoplazmom takođe podložni njenom zlokobnom kontrolisanju uma. Evo šta je Kejtlin Mekolif (Kathleen McCauliffe) napisala o ovom parazitu u svom iscrpnom izveštaju za magazin Atlantic:
"Pacijenti koji su bili pozitivni na prisustvo parazita su imali značajno smanjeno vreme reakcije. Član našeg istraživačkog tima Jaroslav Flegr ipak je bio naročito iznenađen kada je otkrio da ova protozoa po svemu sudeći izaziva mnoge promene u karakteru, specifične za određeni pol. U poređenju sa neinficiranim muškarcima, oni koji su imali ovaj parazit u organizmu su bili više introvertni, sumnjičavi, nehajni za mišljenje drugih ljudi o njima, i skloni kršenju pravila. Inficirane žene sa druge strane su se ponašale potpuno suprotno: bile su otvorenije, poverljivije, posvećenije pitanju svog imidža, i više su poštovale pravila od neinficiranih žena.
Inficirani muškarci su češće nosili poderanu staru odeću; inficirane žene bi bile još pedantnije odevene, a mnoge su se pojavljivale za učešće u studiji u skupim, markiranim odevnim predmetima. Inficirani muškarci su češće imali manje prijatelja dok su ih inficirane žene obično imale više (u odnosu na neinficirane pripadnike istog pola). Konačno, celu misteriju pojačava činjenica da su inficirani muškarci više oklevali od neinficiranih. Oni bi želeli da znaju zašto se nešto traži od njih, i da li će im to nauditi na neki način. Suprotno, inficirane žene su bile najpoverljivije od svih učesnika ove studije. "One su jednostavno radile ono što im se kaže." naglašava Jaroslav Flegr."
Naučnik napominje da i inficirani ljudi možda nisu pod jakim uticajem ovog parazita, i da mačji izmet nije jedini način na koji se ljudi inficiraju. (Zapravo, ovo je veoma čest način prenošenja). Sa ovako zastrašujućim tumačenjem dobijenih rezultata se ne slažu svi istraživači, iako toksoplazmoza postaje izuzetno opasna kada pacijenti imaju oštećen imuni sistem.
Konačno, DA, vaša mačka vas verovatno voli, mada je možda u pitanju samo parazit koji vam kontroliše mozak! ;)
Izvor teksta: Popular Science/ Rafi Lezter