Autor eseja: Dejvid Vud
“Nemoj izvlačiti svoje kandže / Daj da vidim te tvoje lepe oči.”
Šarl Bodler (Charles Baudelaire, "Mačka"/ Le Chat)
U subotu je to bila mala zmija. Šest dana za redom, svakog jutra Berzerker* - mešanca sijamske i domaće mačke, sa spoljnom dlakom ugljene boje i snežnobelom poddlakom - ostavljao je nov plen na otiraču. Poslednji dan, zmija je bila ukočena poput štapića; rigor mortis je već nastupio. Pitao sam se da li se ispod trema možda nalazi groblje, hladna ploča na koju je ovonedeljna ponuda bila izložena. Šta predstavljaju ova ritualna prinošenja? Poklone, umiljavanje ili iskazivanje svoje ubilačke sposobnosti? Ko će ga znati. Sedmog dana se odmarao.
* "Berserk" na engleskom znači "neobuzdano", "divlje", "van kontrole".
Kada pogledam bilo koju od svoje tri mačke - kada ih mazim, ili im pričam, ili ih guram sa svoje žute podloge kako bih mogao da pišem, uvek imam posla sa posebnom osobom: to je ili Steely Dan Thoreau, ili (Kat) Mandu, ili Kali.
Svaka mačka je drugačija. Poklopilo se tako da su svi mužjaci. Svi su spaseni sa ulice, kastrirani i oglašavana kao mišolovci i seoske lutalice: “Nikada te neće pustiti da ih pipneš”, govorili su mi. Svaka mačka je jedinstveno stvorenje - pulsirajući centar svemira - sa takvom bojom očiju, tom dužinom i gustinom dlake, svojim ukusima i navikama. Svaka sa svojim jedinstvenim ponašanjem.
U početku su zaista bili nedodirljivi, šišteći i frkćući. Nekoliko nedelja kasnije, nakon obostranih pokušaja približavanja, visili su mi oko vrata, uz glasno predenje i guranje njuškom. Oni stvarno gluvare u mojoj štali - pošto na farmi - i uvek se raduju kad me vide da im nosim dnevno sledovanje. Steely Dan, za razliku od druge dvojice, šeta se sa mnom kilometrima. Voli društvo, pretpostavljam. Ponekad se pojavi na vratima kuće i traži da ga pustim unutra. Omiljen je među mojim prijateljima zbog svog nesebičnog iskazivanja ljubavi. Ali procep između naših svetova se razjapi kada svojim kandžama iskasapi fotelju od skaja. Kada mu to prebacite, ni najmanje se ne uzbuđuje.
"Kada se igram sa svojom mačkom", piše Montenj (Montaigne), kako da znam da se u stvari ona ne poigrava sa mnom?
Od kako su Egipćani pustili prvu divlju Mau mačku u svoj dom, ljudi i mačke su zajedno evoluirali. Mi smo bez sumnje bili nemilosrdni - "preskačući" mačiće zbog "pogrešnih" šara, mačke usedelice koje bi puštale pacove da rade šta žele, one koje se nisu mogle naučiti bilo čemu, i one koje se nisu htele pripitomiti. Moj Steely Dan, vlasnih čelično sivih očiju, profesionalni ubica ptica i miševa (ali i zmija, guštera, malih zečeva, voluharica i veverica), ljubitelj sedenja u krilu i vrhunski kompanjon za šetnju - rezultat je ispitivanja naše kompatibilnosti. Ovo možda zvuči kao recept za prilagođavanje, a domestifikacija je po toj logici trebala da iskoreni različitost mačke. Ali nije uspela.
Egipćani su domestifikovali Felis silvestris catus pre 10.000 godina, i cenili njene usluge u patroliranju po kućama, štiteći ih od zmija i glodara. Ali kasnije su ih uzdigli u božanstva, pa čak ih i mumificirali za put u "sledeći život". U današnje vreme mi uglavnom ne idemo tako daleko - iako mačke i azili za mačke često primaoci bogatih ljudskih zaostavština. I dalje smo fascinirani i našim mačkama i mačkama kao vrstom. One su omiljena tema izdavačima, štamparima i autorima crtanih filmova. Internet je prepun mačaka: trenutno na YouTube-u ima više od 12 miliona video snimaka sa temom mačaka!!! Sličice i animacije sa smešnim mačkama nas zasmejavaju gde god se okrenemo. Međutim, zar nema nečega uznemirujućeg kod mačke koja leži na laptopu (ili nečemu sličnom), i "govori" na lošem engleskom? Jeste smešno ali ta potreba prosto nagoveštava nemir, negde duboko.
Možda jer smo odabrali mačke zbog njihovih unutrašnjih kontradiktornosti - prijateljski nastrojene ka nama, ali smrtonosne za zmije i glodare koji ulaze u naše domove. Oblikovali smo biće koje izmiče našem pogledu, i koje nije običan odraz jedne jednostavne ljudske potrebe. Na ovaj ili onaj način, mi smo priznali status biću koje ispoljava svoju različitost i šepuri se svojim ignorisanjem ljudskih interesovanja. Ovo je deo opšteg pogleda na mačke: mi cenimo njihovu nezavisnost. S vremena na vreme one nas možda žele u svojoj blizini, ali im nismo neophodni. Sa druge strane psi se smatraju ulizicama kojima je potrebna ljubav, i koji uvek jedva čekaju da nam se nađu na usluzi. Psi nas potvrđuju, mačke nas zbunjuju. I to na način koji nas očarava.
Primajući jednu životinju da čuva naše kućne granice od drugih životinja koje nam ugrožavaju hranu i zdravlje, da li smo prekršili neko pravilo u svom rezonovanju? To su ona pravila koja koje stvaramo i održavamo bez puno razmišljanja. Čak i na praktičnom nivou, mačke zauzimaju graničan prostor: mi živimo sa "ljubimcima" koji su u stvari polupitomi predatori.
"U pitanju je neka vrsta incidenta da se mačji smrtonosni instinkti poklapaju sa našim interesima."
Iz ljudske perspektive, mačke mogu bukvalno stražariti u kući, ali u krajnjoj liniji one "hodaju" po ivici između poznatog i nepoznatog. Kada gledamo mačku, na neki način mi ne znamo tačno u šta gledamo. Isto se može reči za mnoga ne-ljudska bića, ali mačke su odličan primer. Za razliku od isekata, riba, reptila i ptica, mačke istovremeno zadržavaju svoju distancu i imaju interakciju sa nama. Knjige kažu da smo mi domestifikovali mačku. Ali kako možemo biti sigurno da mačke nisu naselile naše odaje (pune glodara) pod svojim uslovima? Ovo me podseća na priču Radjarda Kiplinga "Mačka koja je hodala sama" iz 1902. godine, koja objašnjava kako je Čovek pripitomio sve divlje životinje sem jedne: “Najdivljija od svih divljih životinja bila je Mačka. Ona šeta sama, i za nju su sva mesta ista."
Mišel de Montenj (Michel de Montaigne), u delu Apologija za Rejmonda Sebonda (Apologie de Raymond Sebond, 1580), elokventno je zabeležio ovu nedoumicu. "Kada se igram sa mojom mačkom", pisao je, "kako da znam da se ona zapravo ne poigrava sa mnom, umesto da je obrnuto?". Mačke nas podjednako često uznemiruju koliko i očaravaju. Mi ih milujemo, a one predu. Osećamo se intimno povezani sa tim bićima koja kao da su se potpuno predala uživanju tog trenutka. Mačke kao da su naučile dosta o nama kako bi se bolje prilagodile. A opet, one se nikad ne predaju do kraja. Trenutak kasnije, kao reakcija na neki (nama) nevidljiv signal one iskaču iz našeg krila i vraćaju se u svoj svet, jureći senku. Prikaz osmeha na licu mačke iz Češira, (iz "Alise u zemlji čuda", Luisa Kerola) koji ostaje vidljiv i kad mačka nestane, odlično odslikava tu plivajuću neobičnost. Mačke su putokazi neobičnog, senke nečeg "drugačijeg" u pitomom svetu.
Naš odnos sa mačkama je erupcija divljeg u pitomo: podsetnik o "suprotnoj strani", čijim odbacivanjem mi definišemo sopstenu ljudskost. Ovako je Mišel Fuko (Michel Foucault) razumeo stvaranje "ludila" u društvu - te nije čudno da je svoju mačku nazvao Ludilo (eng. Insanity). Mačke, u tom smislu, su prenosioci naših projekcija, naopakih prepoznavanja i primitivnog sećanja. One su uvek bile žrtve predrasuda: preko povezivanja sa magijom i veštičarenjem, verovalo se da susreti sa mačkama predviđaju budućnost, pa i smrt. Ali mačke su takođe i talismani. Verovalo se da su astralni putnici i prenosioci poruka od bogova. U Egiptu, Burmi i Tajlandu su uvek bile svete. Druidi su smatrali da neke mačke postaju ljudi u drugom životu. U legendama imaju ključne uloge (kao i lisica, kojot ili gavran), tajanstvene su, inteligentne i mudre. Opšte značenje i asocijacije koje im se dodeljuje u našoj kulturi prodire (iako podsvesno) kroz naša svakodnevna iskustva sa njima.
Ako letimičan pogled na mačku može naslutiti misterioznost, kako da protumačimo mačji pogled ka nama? Kako se Žak Derida (Jacques Derrida) pitao: "Kad bi životinja odgovorila?" Kada bi ga mačka zatekla golog u kupatilu, gledajući u njegove intinmne delove tela - o čemu se govori u Deridinom predavanju iz 1997. "Životinja koja sam" (The Animal That Therefore I Am) - ko bi bio više ogoljen: neobučen čovek ili nikada obučena životinja? Doživeti da nas životinja posmatra iskušava samouverenost našeg pogleda - mi time gubimo svoju neosporenu privilegiju u svemiru. Šta god mi mislili o svojoj sposobnosti da životinje podredimo našim kategorizacijama, to postaje ništavno ako pokušamo da obuhvatimo i perspektivu same životinje. To nije samo još jedna stavka koju treba da dodamo u naše viđenje sveta. To je posebna tačka gledišta - način posmatranja koji mi nemamo razloga da smatramo da možemo lako uklopiti nekim maštovitim proširenjem naše sopstvene perspektive.
Žak Derida (Jacques Derrida) i njegova mačka Logos. Foto: Sophie Bassouls/Sygma/Corbis
Sve ovo seže dalje od Montenjovih razmišljanja o tome ko se igra sa kim. Zamišljena zamena uloga - tj. ukoliko se mačka igra sa nama - bila bi primer vežbe poniznosti. Ali takvo mačje "odricanje od sebe" je još više uznemirujuće. Graniči se sa nezamislivim.
Možda kada je Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein) napisao (doduše o velikoj mački) u Filozofskim istraživanjima (Philosophical Investigations, 1953): "Ako bi lav mogao da govori, mi ga ne bi razumeli", je mislio na nešto slično. Ukoliko bi lav stvarno mogao da poseduje jezik, on ili ona bi imali odnos prema svetu koji bi pod znak pitanja stavljao naš sopstveni odnos prema svetu, bez ikakve garancije o prevodivosti. Ili ako, kako T.S. Eliot sugeriše u zbirci pesama "Knjiga starog oposuma o praktičnim mačkama" (Old Possum’s Book of Practical Cats, 1939), su mačke same sebi dale ime, kao što su im imena davali njihovi vlasnici (bacanje pogleda rečima ako hoćete), onda bi poredak stvari - ljudski poredak - zaista bio poljuljan.
Ipak, postojanje domaće mačke počiva na našem poverenju u njih da će ukloniti druga bića koja ugrožavaju našu hranu i bezbednost. Simbolično govoreći, mi smo dosta uložili u njih. Ugriz zmije može da ubije, pacovi mogu preneti bolesti, a opasnost i od jednih i drugih donosi strah. Mačke su gajene da budu čuvari, iako njihovim velikim rođacima u prirodi i dalje kreće voda na usta kada vide čoveka. Mi želimo da verujemo kako možemo imati poverenje u mačke. Ali, ako analiziramo njihovo ponašanje, osnove za tako nešto brzo nestaju.
Pogledajte u oči mačke za trenutak. Vaš pogled će zatrepereti između prepoznavanja drugog bića, i gledanja u prazninu.
U pitanju je neka vrsta slučajnosti da se mačji smrtonosni instinkti poklapaju sa našim interesima. One kao da bezobzirno odbijaju da sebi postavljaju ograničenja. Kako ih goni neobuzdan duh avanture (i ubijanja), one same kao da nemaju previše poštovanja prema opasnosti. Iako im se sreća nasmeši - a kaže se da imaju devet života, na kraju ipak "radoznalost mačku košta glave". I te zaštite koje nam mačke obezbeđuju se čine kao nesiguran dogovor.
Nijedna priča o neobičnosti mačke nije kompletna bez pominjanja taktilne dimenzije. Mi mazimo mačke, i one nas ližu, sklupčaju se na našim nogama, guraju nas njuškama i masiraju kandžama. Kada ih dražimo, grizu i zarivaju nam svoje kandže nevino i ekstatično kroz odeću pravo u kožu. Šarl Bodler (Charles Baudelair) opisuje ovaj kontradiktorni poriv, nešto između želje i straha, u svojoj poemi Mačka (Le Chat,1857): “”
"Zadrži kandže svojih šapa / Pusti me da gledam tvoje prelepe oči." I ljudski partner teško da može bolje reagovati na maženje od mačke. Bezsvesno odricanje od sebe, nepogrešivi zvuci zahvalnosti, zatvaranje očiju u zanosu, otkrivanje mekog stomaka. Da li je ljudska ruka ikada imala uzvišeniji cilj? Bodler nastavlja: "Moja ruka trne od zadovoljstva / Opipavajući tvoje električnog telo". Poput pričešća, susreta umova (ili tela), vrhunskog zajedništva, možda i na nivou ljudske, bračne sreće (ali jednostavnije).
Ali ipak kandže koje prodiru kroz farmerke odaju ovu igru. Mačka ne istražuje granice intimnosti sa malo bola ili dozom S&M. Ona bez namere zariva svoje kandže u moju kožu. Tu se ne radi o "nama", već o njoj, a tako je verovatno uvek i bilo - i predenje, i lizanje i masiranje šapama. Mačke podrivaju bilo kakvu predstavu o idiličnom zajedništvu. Pogledajte mačku u oči za trenutak. Vaš pogled će zatrepereti između prepoznavanja drugog bića (bez sposobnosti da se ono definiše) i piljenja u prazno. U tom trenutku, mi bi voleli da mislimo - ok, to je zato što je u pitanju mačka. Ali zar se ista stvar ne može desiti sa prijateljem, detetom ili partnerom? Kada pogledamo u ogledalo, da li smo sigurni da znamo ko smo?
Mačke veštica su zvali familijarima, što je neobično prikladan izraz za mačke uopšte - nešto neobično u središtu nečega poznatog, što uznemirava našu sigurnost čak i kada je obezbeđuje i donosi nam radost. One su deo našeg simboličnog kosmosa isto koliko su stvarna materijalna stvorenja. I ti aspekti se preklapaju. Većina mačaka je nepogrešivo skrojena od istog materijala. Ali to samo još više naglašava pitanje ove konkretne mačke, njene jedinstvene nezamenljivosti. Verovatno ću moći da zamenim svog Steely-ja kao lovca miševa, da pronađem drugi komplet oštrih zuba. Njegov naslednik će možda podjednako voleti da mu se češka stomak i da zariva kandže u moju kožu. I na moju nesreću, Steely I i Steely II bi mogli ponuditi sebe na sličan način mojim prijateljima, kao da sam ja zamenljiv. Jednom sam dobio ponudu da usvojim mače ubrzo nakon što je moj riđi mačak Tigger uginuo. Bio sam toliko tužan da sam se poigravao mišlju da mačetu dam isto ime, i da se pravim kako je Tigger samo "obnovljen". Na kraju, nisam mogao. Ali iskušenje je bilo realno.
I da citiram Eliota još jednom:
Možda ćete misliti da sam lud kao Šeširdžija.
Mačke nam, jedna po jedna, kao naši prijatelji, naši familijari, kao stranci među nama, kao ogledala naše zajedničke evolucije, kao objekti izuzetne fascinacije, postavljaju pitanje: kako je to biti mačka? I šta je to biti ova mačka? Ova pitanja su zarazna. Dok mazim Steely Dan-a, on prede na moj dodir. I ja počinjem da sebi postavljam još pitanja: kome pripada ovaj organ koji zovem rukom? Šta to znači biti čovek?
I šta ti, moja draga mačko, misliš o meni?
Autor eseja Dejvid Vud (David Wood) predaje filozofiju na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvillu (Nashville). Pisac je, pejsažni umetnik i uređuje park skulptura Žuta ptica (Yellow Bird).