Odgovor, prema rečina Džina Baglasa i Dženifer Vest (John Buglass, Jennifer West) možda leži u rimskom Jorkširu.
Priča o mišolovcima i ljudima...
Sačuvan otisak mačje šape: Podna pločica pronađena u blizini Notingema - pre pečenja zgažena šapom mačke, ~1. vek nove ere. (foto: Portable Antiquities Scheme)
Danas prizor kućne mačke koja prede u krilu vlasnika predstavlja sinonim toplog doma ali to nije uvek bilo tako. I dok nam arheološke iskopine ukazuju da je pas zauzeo mesto čovekovog najboljeg prijatelja pre čak 15.000 godina, mačke su bile daleko sporije u naseljavanju naših domova. Međutim, postavlja se pitanje koliko godina unazad mi možemo da pratimo evoluciju ovog odnosa? I koliko je moguće razlikovati mačke koje su živele pored ljudi radi svoje koristi (hraneći se u ljudskim naseobinama) ili radi naše (kao zaštita od štetočina) i onih mačaka koje su načinile sledeći korak i dostigle status voljenog kućnog ljubimca? Interesantno, arheologija možda ima odgovor.
Maca je plovila oko sveta...
Arhgeološke iskopine su otkrile mačje ostatke širom sveta, ali genetske analize ukazuju da se domaća mačka prvi put pojavila kao vrsta (zasebno od svojih predaka, afričkih divljih mačaka - Felis silvestris lybica), na Bliskom Istoku pre oko 10.000 godina. Od tada su se raširile po celom svetu, putujući sa ljudima (namerno ili slučajno) kako su oni otkrivali teritorije, trgovali i naseljavali se. Do 7000 godina p.n.e. imamo dokaze da su mačke živele sa ljudima u Kini, dok su pre oko 5300 godina stigle do Kipra - gde su skoro sigurno donete ljudskom rukom, jer to ostrvo nije imalo sopstvenu populaciju mačaka.
Rimska umetnost poput ovog mozaika iz prvog veka, iz Pompeje, prikazuje mačke koje žive sa ljudima. (foto: Marie-Lan Nguyen)
Prvi nagoveštaji istinske integracije sa ljudima dolaze kasnije, ali su jasno vidljivi u Egiptu pre oko 4000 godina. Egipatska kultura je poštovala mačku kao sveto biće, mada su i mačke širom sveta unapređivale odnose sa ljudima: povećana kooperacija je živopisno prikazana u eri 18. Dinastije (1350 godina p.n.e.) na muralima koji ulepšavaju grobnicu-kapelu bogatog državnika, Nebamuna u Tebi (izloženi su u Britanskom muzeju). Tu vidimo malu tigrastu mačka kako pomaže lovcu da uhvati ili mu donese divlje ptice, slično onome kako se koriste lovački psi... Ali to je i dalje nedvosmisleno radna životinja pre nego dokaz da su mačke sticale više sentimentalni status.
Dolaskom u Evropu, mačke vidimo u umetnosti Stare Grčke u 5. i 4. veku p.n.e. - iako nikada nedvosmisleno kao ljubimce - dok su u kulturi Starog Rima prikazane u jasnim kućnim prizorima, uključujući nestašnu macu koja se sama služi hranom iz kredenca, na mozaiku iz 1. veka u "Kući Fauna" iz Pompeje. Ipak, mačje figurice se znatno manje pojavljuju u starorimskoj umetnosti od pasa, što možda govori da ukoliko su tada smatrane ljubimcima, i dalje nisu stekle široku popularnost koju imaju danas. I dalje se može reći da malo predmeta i umetničkih dela sa mačkama omogućava da razlikujemo njihov status između kućnih mišolovaca i članova porodice.
Verovatno najuverljivija slika potencijalnog kućnog ljubimca iz ovog doba dolazi iz Muzeja Akvitanije u Bordou (Musée d’Aquitaine, Bordeaux) koji ima izložen nadgrobni spomenik galsko-rimskog deteta koje je umrlo u 2. veku. Stela (nadgrobna ploča) prikazuje veoma živopisnu scenu devojčice koja grli mačku. Dečjim nedostatkom osećaja o tome da li je mački prijatno, ona steže mačku ispod njenih prednjih nogu, ostavljajući ostatak njenog tela da visi (dajući priliku petlu, možda drugom ljubimcu? da kljunom štipne kraj njenog repa), gledajući ka posmatraču, kao da pozira za portret. Nepotpuna inskripcija identifikuje devojčicu kao kćer izvesnog Letusa, ali nam ostavlja mogućnost da praznine dopunimo sami: da li je ovo možda ljupki prikaz nastradalog deteta koji prikazuje grljenje kućnog ljubimca sa kojim se ono igralo za života?
Mačke i Rimljani osvajaju Britaniju
Primeri bliži Ostrvu, najraniji tragovi domaćih mačaka u Britaniji takođe potiču iz Rimskog perioda (opet, dosta kasnije od pasa, čiji se ostaci nalaze u iskopinama već iz mezolitskih naseobina lovaca-skupljača u blizini Skarboroua). Iako su njihove kosti takođe pronađene u manjem broju iskopina iz Gvozdenog doba - konkretno 7 skeleta iz 3 veka pronađenih u Dorsetu - najbolji dokazi za njihovo prihvatanje kao kučnih ljubimaca su nađeni u iskopinama kuća u Bišopstonu, Lalingstonu, Radstonu i Jorku. (Bishopstone, Lullingstone, Rudston, York).
U većini tih primera i dalje ostaje nejasno da li su te životinje samo lovile miševe ili bile ljubimci - ali jedan slučaj u Mid Tis dolini više obećava. U pitanju je rimsko-britanska kuća u severnom Jorkširu, koja je prvi put iskopana 1997. godine od strane arheološkog društva Teeside. Njihovo istraživanje je otkrilo ne samo ostatke velike kuće koja se nalazi van onoga što se smatralo severnom granicom za takve objekte, već i veliku raznovrsnu količinu od preko 3700 dobro očuvanih kostiju životinja uključujući čak 28 različitih vrsta. Skoro 70% ovih ostataka potiče iz bunara koji je napunjen između 2. i 4. veka, a među njima su i ostaci male domaće mačke.
Kosti mačke sa lokacije Dalton-on-Tees ukazuju na povređenu životinju koja je izlečena. (foto: Eric Holder)
Čak i površni pregled njenih kostiju govori da je u pitanju bila jedna nesrećna mačka: zadobila je teške povrede na obe leve noge (kompletna butna kost nedostaje), a levi lakat pokazuje tragove teškog preloma. Činjenica da su se obe povrede dogodile sa iste strane i da - kao što će dalje biti objašnjeno - pokazuju tragove zarastanja ukazuje na to da su nastale istovremeno, možda kao posledica ritanja velike životinje poput konja prilikom lova miševa u štali, ili gaženjem kolskim točkom.
Šta god da je bio uzrok, nema sumnje da su povrede bile veoma teške, da su potpuno onesposobile mačku, a bile potencijalno i smrtonosne - međutim mačka nije uginula. Struktura naknadnih izraslina na kostima obe noge pokazuju jasne znake zarastanja, dok "izglačani" tragovi na kostima povređenih udova ukazuju na to da su noge nakon svega vraćene u upotrebu, mada uz drastično smanjenu pokretljivost. Drugim rečima, izgleda da je prijateljski nastrojen čovek, ako ne lečio, onda sigurno hranio i pojio mačku dok joj kosti nisu srasle - što je nivo nege daleko veći od onog koji se mogao očekivati da se pruži običnom mišolovcu ili komšijskom kradljivcu hrane.
Dalja analiza ovih mačjih ostataka ukazuje da, nakon što su frakture zarasle, životinja više nije mogla biti efikasan lovac - jedan lakat je delimično srastao, a zadnja noga ima tragova infekcije i zarasle frakture. Obe povrede su možda (bez prisustva svih kostiju za poređenje, ne može se znati sa sigurnošću) skratile zahvaćene udove u odnosu na zdravo stanje.
Ako je ovoj osakaćenoj mački koja šepa, i koja sigurno nije bila u stanju da zaradi svoju "kiriju", dozvoljeno da nastavi da živi u kući, umesto da bude "eutanazirana" i zamenjena, da li to ukazuje da je njen vlasnik osećao dublju emotivnu vezu sa životinjom? Ako je to slučaj, ovo može biti najstariji dokaz iz Britanije da mačka nije bila samo kućna "mašina" već voljeni ljubimac.
Izvor podataka: Archeology.co.uk